Faust (spev)

Faust је dramski spev Johana Volfganga Getea u kome je obrađena legenda o Faustu. Skoro ceo prvi deo i većina drugog dela su napisani u rimovanim stihovima. Iako se retko postavlja u celini, to je predstava sa najvećim brojem gledalaca na scenama na nemačkom jeziku. Fausta mnogi smatraju Geteovim magnum opusom i najvećim delom nemačke književnosti.^[1]

Najraniji oblici dela, poznati kao Urfaust, nastali su između 1772. i 1775. godine; međutim, detalji tog razvoja nisu sasvim jasni. Urfaust ima dvadeset i dve scene, jednu u prozi, dve uglavnom prozne i preostalih 1.441 linija u rimovanim stihovima. Rukopis je izgubljen, ali je kopija otkrivena 1886. godine.^[2]

Delo

Prvi deo objavljen 1808, drugi deo završen 1832. Godine 1790. objavio je Faust, fragment. Samom delu dao je podnaslov tragedija, mada ga teoretičari i istoričari književnosti smatraju dramskim spevom. Geteov Faust označava završetak Sturm und Drang Periode, književnog pokreta u čijem je kružoku u Štrazburgu započeo svoju književnu karijeru. U kružok štrazburških genija uveo ga je Herder, na početku sedamdesetih godina 18. veka.

Pra-Faust

Ne zna se pouzdano kada je Gete počeo rad na pisanju Fausta. Skice koje je poneo po prelasku u Vajmar 1775. godine bile su izgubljene. Međutim, u zaostavštini jedne dvorske dame nađen je prepis rukopisa koji je objavljen 1887. godine pod nazivom Pra-Faust. Pra-Faust čine dve velike grupe scena – tragična sudbina naučnika i Margaretina tragedija. Geteov Faust traži odgovore na pitanja: "Koji su putevi spoznaje?", "Kako saznati šta je čovek?", "Gde su njegove granice?", "Šta je smisao života?" Izlaz iz egzistencijalne krize Faust vidi u stapanju sa prirodom. Faust hoće da se kao subjekat uključi u proces stvaranja, a ne kao objekt. Reči Duha zemlje slamaju njegov titanizam. Scena sa Vagnerom, satirična prema suvoparnom znanju, dijalog Mefista i studenta, Mefistove šale u Auerbahovom podrumu zaokružuju tragediju naučnika. Mefisto se pojavljuje potpuno nemotivisano, u delu još ne postoji veza između njega i Fausta. Scenu sporazuma Gete piše mnogo kasnije. Za tragičnu sudbinu Margarete Gete je uzeo predložak iz stvarnosti. Bio je podstaknut sudskim procesom u Frankfurtu 1772, u kome je izvesna Suzana Margareta Brant pogubljena zbog čedomorstva. Motiv čedomorstva je bio čest u nemačkoj književnosti i bio je usmeren protiv prakse anatemisanja neudatih majki u društvu, koje su, našavši se u bezizlaznoj situaciji, pod pritiskom i osudom sredine, ubijale svoju decu.

Radu na Faustu Gete se vraća posle deset i više godina. Iako nedovršeno (nedostajale su ključne scene prizivanja đavola i opklade), objavljuje ga 1790. pod nazivom Faust, fragment. Gete je uneo promene u koncepciji Faustovog lika. Faustov subjektivizam je potisnut i on sada teži da predstavlja čitavo čovečanstvo.

Faust

Zahvaljujući podsticajima Šilera, Gete je nastavio i završio rad na Faustu. Prvi deo Fausta objavljen je 1808. Od Fragmenta se razlikovao novim scenama i trostrukim uvodom. Ti uvodi su: Posveta, Predigra u pozorištu, Prolog na nebu, kao i nov podnaslov Tragedija.

Tema Posvete je dug stvaralački proces i rad na ovom dramskom spevu – od lelujnih stvorenja do uobličenih likova, od prošlosti do sadašnjosti, od isparenja magle do stvarnosti.

U Predigri u pozorištu, za koju je kao model poslužila indijska drama Sakuntala iz 5. veka, posmatra se pozorište iz perspektive upravnika, pesnika i komičara.

U Prologu na scenu Gete izvodi Boga i đavola. Prolog je podstaknut starozavetnom knjigom o Jovu i nadovezuje se na srednjovekovne misterije i barokno pozorište.

Prevodi

Jedan od starijih prevoda na srpski je iz pera Milana Savića, oca Anice Savić-Rebac.

Godine 1821, londonski izdavač Tomas Busi i sinovi anonimno je objavio delimični engleski stihovni prevod Fausta (prvi deo), sa ilustracijama nemačkog gravera Morica Reča. Ovaj prevod su Frederik Bervik i Džejms Makuzik pripisali engleskom pesniku Semjuelu Tejloru Kolridžu u svom izdanju Oxford University Press iz 2007, Faust: Sa nemačkog Geteovog, preveo Semjuel Tejlor Kolridž.^[3] U pismu od 4. septembra 1820, Gete je pisao svom sinu Avgustu da Kolridž prevodi Fausta.^[4] Međutim, ova atribucija je kontroverzna: Rodžer Paulin, Vilijam Sent Kler i Elinor Šejfer daju opsežno pobijanje Bervika i Makuzika, nudeći dokaze uključujući Kolridžovo višestruko poricanje da je ikada preveo Fausta, i tvrdeći da je Geteovo pismo njegovom sinu zasnovano na dezinformaciji od treće strane.^[5]

Kolridžov kolega romantičar Persi Beš Šeli proizveo je poštovane^[6] fragmente prevoda, prvo objavljujući Prvi deo scene II u časopisu The Liberal 1822. godine, pri čemu je „Scena I“ (u originalu, „Prolog na nebu“) objavljena u prvom izdanju njegovih Posthumnih pesama Meri Šeli 1824. godine.^[7]

• Godine 1828, sa dvadeset godina, Žerard de Nerval je objavio francuski prevod Geteovog Fausta.
• 1870–71, Bajard Tejlor je objavio engleski prevod u originalnoj [Metre (poetry)[|metrici]].
• Kalvin Tomas: Prvi deo (1892) i Drugi deo (1897) za D. K. Hita.
• Alis Rafael: Prvi deo (1930) za Džonatana Kejpa.^[8]
• Guo Moruo: Prvi deo (1928) i Drugi deo (1947) na kineski.^[9]
• Filozof Valter Kaufman je takođe bio poznat po prevodu Fausta na engleski jezik, koji je predstavio Prvi deo u celini, sa selekcijama iz drugog dela, i izostavljenim scenama koje su opširno sažete. Kaufmanova verzija očuvava Geteovu metriku i šeme rime, ali se protivio prevodu celog drugog dela na engleski, verujući da je „dopustiti Geteu da govori engleski jedno, a prevesti na engleski njegov pokušaj da imitira grčku poeziju na nemačkom je drugo“.^[6]
• Filip Vejne: Prvi deo (1949) i Drugi deo (1959) za Penguin Books.^[10]
• Luis Meknis: Godine 1949, BBC je naručio skraćeni prevod za radio. To je objavljeno 1952. godine.

U avgustu 1950, Boris Pasternakov ruski prevod prvog dela uzrokovao je da je bio napadnut u sovjetskom književnom časopisu Novi mir. Napad je delimično glasio,

... prevodilac jasno iskrivljuje Geteove ideje... da bi odbranio reakcionarnu teoriju 'čiste umetnosti' ... on unosi estetski i individualistički ukus u tekst ... pripisuje Geteu reakcionarnu ideju ... iskrivljuje društveni i filozofski smisao...^[11]

Kao odgovor, Pasternak je pisao Arijadni Efron, prognanoj ćerki Marine Cvetajeve:

Nastala je izvesna uzbuna kada je moj Faust raskomadan u Novom miru na osnovu toga što su navodno bogovi, anđeli, veštice, duhovi, ludilo jadne Grečen i sve 'iracionalno' preterano prikazano, dok su Geteove progresivne ideje ostavljeni u senci i bez nadzora.^[12]

• Piter Salm: Faust, prvi deo (1962) za Bantam Books.^[13]
• Stjuart Atkins: Faust I & II, tom 2: Geteova sabrana dela (1984) za Princeton University Press.^[14]
• Dejvid Luk: Prvi deo (1987) i Drugi deo (1994) za Oxford University Press.
• Martin Grinberg: Prvi deo (1992) i Drugi deo (1998) za Yale University Press. Pripisuje mu se da je ostvario poetski osećaj originala.^[15]
• Džon R. Vilijams: Prvi deo (1999) i Drugi deo (2007) za Vordsvortova izdanja.^[16]
• Dejvid Konstantin: Prvi deo (2005) i Drugi deo (2009) za Penguin Books.^[17]
• Žužana Ožvat i Frederik Terner: Prvi deo (2020) za Deep Vellum Books, sa ilustracijama Fovzija Karimija.^[18]

Reference

Literatura

• Kierans, Kenneth (2003). „Faust, Art, Religion” (PDF). Animus. 8. ISSN 1209-0689. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 10. 2011. г. Приступљено 18. 8. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Spoljašnje veze